作者：Džon Stjuart Mil
格式: AZW3, DOCX, EPUB, MOBI, PDF, TXT
O slobodi试读：
O slobodi
1859. PrevodPetar Prvi Karađorđević (1869) Svakome je čoveku poslednji i najviši cilj, da što više i skladnije razvije svoje snage, u njihovoj ličnoj osobini, a uslovi, kojima će to postići, jesu: sloboda rada i raznolikost položaja. Viljem Humbolt, O delokrugu i dužnostima vladePredgovor
Neka nam bude dopušteno, da kažemo reč dve, u ime predgovora Milovoj knjizi O slobodi; da upoznamo spisatelja ove knjige, sa srpskom čitalačkom publikom; da pokažemo, koje mesto zauzima on, među današnjim književnicima u svetu; da označimo predmet, koji je on obradio u ovoj knjizi i da progovorimo reč, dve, o mogućnosti i važnosti ostvarivanja slobode, u životu našeg naroda.Ime Džona Stjuarta Mila, čuveno je u celome izobraženom svetu, kao velikog filozofa i engleskog državnika.Nije ovde mesto, da opširno razlažemo njegova dela, i da podrobno ocenjujemo zasluge, koje ima Mil kao filozof, oko unapređenja nauke, i kao praktičan državnik, oko unapređenja svoje otadžbine.Mi ne osećamo u sebi dovoljno snage, da možemo onako, kao što bi dostojno bilo, oceniti tako slavnog spisatelja. Reči naše, neka budu samo odjek, onoga opštega priznanja, koje je, bez zazora možemo reći, odala kritika celoga sveta, zaslugama ovoga slavnog književnika!Bekl, genijalni pisac Istorije obrazovanosti u Engleskoj, koji će biti poznat i našoj publici, veli u jednoj svojoj knjižici za Džona Stjuarta Mila:„Kada bi se sastavila porota, od najvećih evropskih filozofa, i uputila da izrekne, koji je među našim najvećim spisateljima, najviše učinio za napredak nauke, porota bi bez zazora izrekla: Džon Stjuart Mil! Ne sumnjamo, da i potomstvo ne bi potvrdilo ovu presudu. Niko se nije bavio tako mnogim, važnim i zapletenim problemima. Mil je ispitivao pitanja, koja zasecaju i u praktičnu korist svakoga člana društva, i u najfinije i najtananije delanje čovečijeg duha. On se dotiče površja, ali prodire i u samo jezgro, a među ovim, leže nebrojeno mnogo pitanja, koja je Mil, sa velikom veštinom i često sa vanrednim uspehom ispitao. U ovima, koje praktičnim, koje spekulativnim pitanjima, pozivaju se ljudi na njegovu ličnost, pristaju uz njegovo mišljenje, iako ne mogu, da sleduju razlozima, kojima ga Mil pravda.Mi imamo i drugih ljudi. Jedni su značajni zbog dubokih misli, a drugi, zbog korisnih predloga svojih. U Mila je pak vanredno, što on ima u sebi oba ta svojstva, u većoj meri, nego iko drugi, od njegovih savremenika. S toga ume on, tako vešto dokazati, posledice opštih uzroka, i predvideti, šta će se izroditi iz posebnih mera. Po tome je njegov upliv mnogo veći, no što bi inače mogao biti. Mil je ne samo pisao o više raznih predmeta, no iko drugi od živih spistelja, nego on znade i specijalne i praktične pojedinosti, pa je u stanju da pokaže, kako se izvesna načela, mogu uvesti u život, a da se opasno ne uzdrma društveni red ili da se jako žrtvuju ustanove, koje postoje; makar se na prvi pogled i činilo, da su ta načela, vrlo zamršena i da ih ne može shvatiti obična pamet. Time je Mil, često obezoružavao svoje protivnike i primoravao praktične ljude, da prime njegove zaključke baš iz praktičnih obzira, mada te ljude inače, ne bi moglo ubediti, nikakvo naučno dokazivanje. Pridobijajući za sebe, spekulativnim putem filozofe, a praktičnim državnike, utiče Mil svojim uplivom, na obe ove krajnje strane života, i pojavljuje se, kao najsmeliji i najoriginalniji filozof u Evropi, pa se dopada mnogim državnicima i zakonodavcima, mada su oni ravnodušni, što on istražuje u pojedinostima opšte pravilo; a to biva stoga, što se oni oslanjaju na svoju veštinu, pa nisu kadri, da se uzvise, nad pouzdanom, ali ograničenom navikom običnog iskustva. Ovo je u mnogim slučajevima uvećalo njegov uticaj, jer je vrlo retko naći čoveka, koji je odličan, ujedno i u teoriji i u praktici, i tako je isto neobično, da ljudi teže, da se odllikuju u jedan mah, i u jednome i u drugome.“Ovako karakteriše Bekl, svoga čuvenoga savremenika Džona Stjuarta Mila.Mi imamo razloga priznati, da je ovaj sud umestan i opravdan.I da bi se vidilo, da je Mil u jedan mah, i filozof i praktičan državnik, i da je u obojem odličan, pozivamo se na njegova dva najglavnija dela, na: Načela političke ekonomije i Sistem logike.Milova politička ekonomija prava je riznica, praktičnih saveta, kako da se snažno dokazane istine, uvedu u život.Njegov Sistem logike, razlaže i ispituje tok čovečijeg mišljenja, i to tako svestrano i iscrpno, da je kritika izrekla, da je Milova logika, dublje i oštroumnije napisana, no i jedna druga, od vremena Aristotelova, do u naše dane.Napokon ćemo da rečemo, da Mil, posle toliko godina, zauzima odlično mesto, među liberalnim članovima engleske narodne skupštine.Držimo, da smo sa ovih nekoliko crtica, shodno ovom mestu, dovoljno obeležili značaj i važnost Džona Stjuarta Mila, u krugu današnjih naučnika.Njegov glas, njegove zasluge za nauku i čovečanstvo, zaslužuju da se o njima daleko svestranije i iscrpnije govori, ali mi im odajemo za sada, u ovih nekoliko crtica, svoje najveće poštovanje, jer se bojimo, da i po slabosti sila svojih, ne bi kadri bili, dovoljno ga uzdići i dostojno oceniti.Pre nekoliko godina napisao je Mil svoju knjigu O slobodi. Mada je ovo, tek omanji spis, prema ostaloj književnoj delatnosti njegovoj, ipak po samome predmetu, koji razlaže, zaslužuje, da se stavi na prvo mesto.Među svim načelima, koja izlaze na vidik, u životu pojedinog čoveka, naroda i celog čovečanstva, nema ni jednoga, koje bi toliko važilo, a kamoli važnije bilo od – slobode.Svakome je čoveku od prirode urođeno, da bude slobodan, te da može odgovoriti svome pozivu, ovde na zemlji.Samo slobodan čovek, ima vlast nad samim sobom, može razviti svoja svojstva, usavršiti vrline, kojima je obdaren, doći do svesti, kojom će pojmiti, poznati i vršiti svoj zadatak, svoja prava, svoje dužnosti.Samo slobodan čovek, može osnažiti svoju volju, i založiti svu snagu, da unapredi svoju ličnost i da svojom ličnošću, pripomogne unapređenju naroda , kome je po krvi, jeziku, otadžbini, sreći i nesreći srodan. Iz slobode članova jednoga naroda, niče ukupna sloboda toga naroda.Kao što je sloboda unapredila i usavršila, pojedinu ličnost, tako isto razvija, unapređuje i usavršava sloboda skup tih ličnosti – čitav narod.U slobodnom narodu bujnije, skladnije, brže i snažnije se razvijaju svojstva njegove i osobine.Sloboda otvara narodu oči, da upozna svoje mane, pa da ih leči, sloboda mu daje prilike, da pozna svoje vrline, te da ih razvija i ulaže u delatnost kojom čeliči svoju snagu, unapređuje svoje umno i fizičko blagostanje, da sobom i u saradnji sa ostalim narodima, primiče celo čovečanstvo cilju, koji mu je Bogom namenjen.Ovo potvrđuje povesnica razvitka i napretka čovečanstva.Sve ono, čime se diči i ponosi današnja obrazovanost, a posebice da rečemo, sve ono, što je utvrdilo veru; oblagorodilo običaje; rasprostrlo ljubav i bratstvo među ljudima; što je unapredilo i usavršilo današnje nauke; što je uzvisilo i oblagorodilo umetnosti; ustostručilo i izoštrilo veštine i zanate; razgranalo trgovinu i svetski obrt; jednom reči: sve ono, što je podiglo dostojanstvo čoveka okrepilo snagu naroda - sve je to plod slobode čoveka, slobode naroda!Mada se toliko divimo današnjem napretku čovečanstva, ipak ne možemo, da ne pomislimo, da bi taj napredak još gorostasniji bio, da su svi ljudi i svi narodi, u sva vremena i u svima prilikama, uživali slobodu.Sa istorijom u ruci, dalo bi se dokazati, da je nebrojeno najvrlijih duhova, moralo podleći u zagušljivom zraku ropstva; dok su drugi došli do slobode, da se mogu razvijati i napredovati; da je borba stolećima trajala; dok su narodi sebi izvojevali slobodu, da mogu njome napred koračati.Na osnovu ovo nekoliko reči, daje se pojmiti, kako je važna knjiga, koja razlaže i ispituje načelo slobode.Moglo bi nam se zameriti, da precenjujemo svoju snagu, kada bi se ovde upustili, da kritikujemo misli i razloge, tako slavnog spisatelja, kao što je Mil.Mi znamo, da naš čitalački svet, može sam suditi o mislima, koje se u ovoj knjizi razlažu; no ipak držimo da smo dužni da kažemo reč dve, i o samoj knjizi.Po samome naslovu knjige, mogao bi čitalac pomisliti, da će Mil ispitivati i razlagati ustanove, koje u današnjim državama, i prema stepenu današnje političke zrelosti i nauke o državi, jemče slobodu čoveka, slobodu naroda.Mil pretpostavlja, da je država uređena i snabdevena tim slobodnim ustanovama, pa ispituje kao filozof, šta unapređuje slobodu, a šta smeta razvitku njezinom; pa napokon izlaže i razlozima potkrepljuje sve ono, što on drži, da unazađuje slobodu ličnosti.Mnogi će, pročitavši i proučivši Milove razloge, misliti, da je Mil i suviše brižan, da će se izgubiti sloboda. I to mišljenje može se održati, samo ako se uzima iz svojih dobrih razloga; ali mimo toga, u jednome ćemo se svi složiti, a to je, da odamo priznanje, tako čuvenom spisatelju, zato što se on trudi, da obrati pažnju mislećih ljudi, na opasnosti, koje po njegovom mišljenju, prete slobodi.Mil veli odmah u uvodu svoje knjige, da se sloboda ne može primeniti na nedozrele ljude ili narode, koji se nalaze, tako reći još u svome detinjstvu, pa još nisu dozreli, da mogu uživati slobodu.Na zapadu je nekako ušlo u običaj, da se i naš narod, i drugi srodni nam narodi, koji su s nama zajedno, jedne i hude sudbine, smatra kao narod, koji još nije toliko napredovao u obrazovanosti, da je sazreo, da se može koristiti blagodetima slobode.Stranci, koji su imali prilike i potrudili se, da savesno prouče našu prošlost, glavne i značajne crte, našeg narodnog karaktera, uverili su se sasvim u protivno.I doista, valja samo nepristrasno proučiti, knjigu prošlosti našega naroda, valja pažljivo ispitati, kretanje duha narodnog, u vremena njegove samostalnosti, kada je imao prilike razviti i pokazati snagu svoju – pa da savesni sudija, ne može a da ne spozna, da naš narod ima sve uslove, koji uslovljavaju snagu, za napredak jednoga naroda, u saradnji sa ostalim obrazovanim narodima.Pa i danas, posle toliko vekova, u kojima naš narod ne samo da nije potpuno samostalan bio, no je većim delom posve potčinjen tuđincima; posle toliko stoleća nasilja, kojim htedoše da mu zatru sve vrline njegovog značaja, – danas valja proučiti srpske narodne pesme, život i običaje našeg naroda, – koji se s pravom mogu smatrati, kao javni izraz narodnog duha; pa ćemo se uveriti, da je naš narod svestan, da mu valja živeti i razvijati se, u društvu ostalih naroda; jer ima u sebi vrlina, koje su uslov tome razvitku.Ta svest, što se razvila iz harmonije vrlina našega naroda, jemac nam je, da je naš narod zreo, da u krugu ostalih naroda, može napredovati ka cilju čovečanstva.A šta mu je od preke potrebe, po taj napredak? ... Sloboda.U najnovije vreme, našla je ova potreba, najživljega izraza, u svim izjavama našega naroda.Već i s toga dakle, što je sloboda načelo, koje od postanka živi u duhu srpskoga naroda; što je naš narod za nju, zalagao vekovima svu svoju snagu; što to načelo, još nije potpuno i svugde ostvareno, ni u ličnome, ni u narodnjem životu, srpskoga naroda; što svi prijatelji i rodoljubi našega naroda, jednoglasno ispovedaju, da bez uživanja slobode ne može biti napretka našem narodu - sve je to nas pobudilo, da upoznamo naš narod, sa knjigom, u kojoj tako slavni spisatelj, razlaže svoje misli o slobodi.A težeći: „da se na osnovu istine a pomoću nauke, utvrdi i unapredi narodnost srpska“; smatrasmo za najsvetiju dužnost, da doprinesemo sa svoje strane, onoliko, koliko nam je po svojim slabim silama moguće, da se učini koji korak bliže, tom uzvišenom cilju! U Parizu o Božiću 1867. Knežević P. A. KarđorđevićPosveta spisatelja
Njezinom milom i tužnom spomenu, posvećujem ovu knjigu, njojzi, što mi je ulila, a po većoj časti i uradila ono, što je najbolje u mojim delima – prijateljici i ljubi, čije je uzvišeno čuvstvo, za sve što je pravo i istinito, bilo meni najveća pobuda, a njezino odobrenje najmilija nagrada. Kao što je sve ono, što sam za toliko godina pisao, tako je i ovo delo, toliko njezino, koliko i moje; ali ovaj spis, kao što je sada, nije mogao biti tako sretan, da ga je ona sama pregledala; neki i to najglavniji delovi ostavljeni su, da se brižljivije izrade, pa se sada to već nikad više, neće učiniti. Da mi je iole moguće, iskazati svetu, one ogromne misli i plemenite osećaje, što šnjome u grob odoše, više bi dobra time učinio, neg svim onim, što ću još moći napisati, ne imajući više pobude i potpore, nesravnjene njezine mudrosti.GLAVA PRVA
UVOD
Predmet ovoga spisa nije slobodna volja, već građanska i društvena sloboda; a to će reći: priroda i granice vlasti, koju bi moglo izvršavati društvo na pojedincu. Ovo je pitanje retko postavaljano u načelu, a gotovo nikad nije svestrano pretreseno, ali ono utiče veoma jako na sva sporna pitanja našeg stoleća, i mada je još skriveno , ipak će ono uskoro da izađe na videlo, kao životno pitanje budućnosti. Pitanje ovo nije tako novo, jer ono pokreće čovečanstvo još od iskona, ali se pojavljuje u novim vidovima, na stepenu razvitka koji je dostiglo sadašnje izobraženo društvo, i zahteva da se drugačije i temeljnije pretrese.Borba slobode protiv sile, to je značajna crta povesnice, s njom nas ponajpre upoznaje istorija grčka, rimska i engleska. Sloboda se zvala u ono vreme, zaštitom protiv nasilja političkih vlasnika. Za ove vlasnike mislilo se onda (izuzimajući neke narodne vlade u Grčkoj) da su po nuždi suprotnost narodu, nad kojim imaju vlast. Čas je to bio poglavica, čas kakvo vladajuće pleme ili kasta, koja je izvodila svoju vlast, ili iz nasledstva ili iz pobede, ali ju je svakako izvršavala na nezadovoljstvo potčinjenih; no ove se vlasti to nije doticalo, a nije se to ni želelo, mada su se i mogle ograditi protiv ovog ugnjetavanja. Vlast ova smatraše se kao da je nužna, ali ujedno i vrlo opasna; kao neko oružje koje su vlasnici mogli upotrebiti podjednako i protiv svojih podanika i protiv spoljašnjih neprijatelja. Nužno je bilo, da postoji jedna ptica grabljivica, koja će braniti slabije članove zajednice, od grabljivih kraguja, i kojoj bi se, budući da je najsnažnija, mogla poveriti ta odbrana. Ali pošto je kralj grabljivica, bio često raspoložen da malo proredi i svoje stado, to je dakle valjalo biti uvek na oprezu i znati se braniti i od njegovog kljuna i noktiju.Rodoljubi su s toga težili, da ograniče vlast, koja bi pripadala vladaocu nad zajednicom, i to ograničavanje bilo je ono, što se onda razumevalo, pod slobodom. Postoje dva puta kojima se udarilo, da se to postigne. Izvojevalo bi se, prvo, priznanje nekih ustanova, takozvanih političkih prava i slobode, koje vladalac nije smeo oboriti a da ne postane veroloman, i da ne opravda izvestan otpor ili opšti ustanak protiv sebe. A drugo, što se kasnije uvelo, bilo je neko ustavno ograničenje, po kome je najvažnija radnja vladajuće sile zavisila od volje celine, ili jednog tela, od koga se očekivalo da zastupa opštu korist. U većini evropskih zemalja, morala se vladajuća sila pokoriti onom prvom ograničenju.Sa ovim drugim ograničenjem, ne dogodi se tako, i sad nastade glavni zadatak svih prijatelja slobode, da se ovo postigne, a gde je ono već otpočeto, da se što savršenije sprovede. I to ostade cilj i preko toga ne pođe se dalje nigde, gde god čovečanstvu beše povoljno, da se jedan neprijatelj drugim obara, da mu gospodari jedan gospodar, pod uslovom da je ono manje više zaštićeno od njegovog nasilja.Ali u toku čovečanskog razvitka došlo je vreme, kad se više ne drži, da je preka nužda, da vladaoci imaju vlast neograničenu, koja je po sebi uprkos opštem dobru. Ljudima se učinilo da je mnogo bolje, ako se razne državne vlasti povere punomoćnicima ili poslanicima celog naroda, koji se mogu i smenjivati. Narod mišljaše da je samo to način, kojim će se obezbediti protiv toga, da se državna vlast ne može nikada upotrebiti na njegovu štetu. Gdegod beše narodne stranke, beše joj glavni zadatak da teži za vladaocima, koji se biraju, i to samo na neko vreme; i ova težnja stupila je na mesto onih pređašnjih naprezanja da se ograniči vlast vlade. Dok se učvršćivala borba oko toga, da vlada zavisi od povremenog izbora naroda, dotle su se po negde pojavila mišljenja, da se i suviše važnosti pripisalo ovom ograničavanju vlasti. U tome je bilo (tako se činilo) neke odbrane od vladaoca čiji interesi behu obično suprotni interesima naroda. Što se pak sad tražilo, beše to da vladaoci budu sa narodom jedno, da njihovi interesi, njihova volja postanu interesom i voljom naroda. A narodu na što onda, da se brani od svoje rođene volje, jer tu se nije imalo bojati, da će narod učiniti sebi samom što na silu. Narod je mogao tako poveravati vladaocima svaku vlast, jer im je on propisivao kako da je upotrebljavaju, samo ako su vladaoci bili odgovorni i dali se na brz način ukloniti. Njihova vlast bila je onda vlast naroda, samo nešto zgodnije udešena, da se može samo lakše upotrebljavati. Ovako je mislila ili možda i osećala poslednja generacija evropskih slobodnjaka, i ovako je to većim delom i sada u ovoj stranci na kontinentu. Među političarima kontinenta ima vrlo malo svetlih izuzetaka koji dopuštaju da se vlada ograniči, izuzimajući baš onu vladu koja po njihovom uverenju već ne bi trebala ni da postoji. Ovako bi mišljenje vremenom ovladalo i u našoj zemlji, da su potrajale nebrojene okolnosti koje su nas ka tome nagonile.U političkim i filozofskim teorijama, kao i u pojedinom životu, otkriva se uspeh pogreške i slabosti, koje bi se inače u slučaju da stvar nije uspela, možda na duže otele posmatranju. Shvatanje, da vlast koju vrši jedan narod nad sobom samim, ne treba da se ograniči, moglo se činiti da ga ne valja sve dotle napadati, dok je bio razgovor o narodnoj vladi u snu ili u knjigama samo, kao o ustanovi, koja je u davno prošlim vremenima postojala. Nije bilo potrebe da se ovaj pojam potrese sa prolazećim zapletima, kao što je to bila francuska revolucija, i to utoliko pre što je svo zlo u njoj bilo delo nekolicine samovlasnika, i nije se moglo pripisati štetnom uplivu narodnih ustanova, nego više nekom naprasnom grčevitom izlivu protiv monarhističkog i aristokratskog nasilja. Međutim, po jednom se pak velikom delu zemaljske površine prostrla demokratska republika, i pokazala se kao jedan od najsnažnijih udova u porodici naroda. Time postade izborna i odgovorna vlada predmetom onih ispitivanja i pretresa koji se obično čine oko nekog ogromnog déla koje već postoji. Primetilo se, da kada se govori o „samoupravi“ o „samovlasti“, da to ne znači baš upravo ono, što se pod tim razume; da i „narod“, koji vlast vrši, nije uvek onaj isti narod, s kojim se i nad kojim se ta vlast vrši, i da takozvana „samouprava“ nije uprava svakog pojedinca nad samim sobom, no je uprava svih nad svakim. A van toga da volja naroda u istini jedno je, sa voljom najmnogobrojnijeg i najradnijeg dela tog naroda – jedno sa većinom, ili onom strankom kojoj je za rukom pošlo, da se naturi kao većina. Iz toga sledi da i sam narod može smišljati da ugnjetava jedan deo celine; i kao što treba protiv onoga drugog, tako valja i protiv ovog narodnog zloupotrebljavanja vlasti da ima zaštite. Eto s toga je uvek važno, da se ograniči vlast vlade nad pojedinim licem i onda, kad je vlada redovno odgovorna celini t.j. najvećoj stranci celine. Lako se odomaćilo smatrati stvar ovako, jer to se preporučuje i mislećim glavama i po volji je onim staležima koji su u evropskom društvu od velikog upliva i čijim je pravim interesima demokratija protivna. I tako se sada i „tiranija većine“ broji u zla, prema kojima ima društvo da se ogradi.Kao što su se ljudi bojali one druge tiranije, tako su se isprva a i danas još boje tiranije većine, i to naročito i usled toga što su je osećali u postupcima državne vlasti. Ljudi koji su tu stvar oštrije uzeli, uvideli su, da društvo – društvo kao celina nad svim pojedincima koji ga sklapaju – ne uzima za oruđe svog nasilja, samo ona dela, koja može da izvede preko svojih javnih vlasti. Društvo ima silu i ono je upotrebljava da samo izvede svoju volju, i kad ono što je naopako ili uopšte, ostvaruje pustu volju svoju, u stvarima u koje ne bi trebalo da se meša; onda društvo čini društveno nasilje, koje je tim štetnije nego svako drugo državno nasilje, što se ne služi tako oštrim kaznama, ali ne ostavlja ni toliko izlaza da se te kazne izbegnu; što sasvim prodire u život i okiva i samu dušu. Nije dakle dovoljno da se ima samo odbrana od vlasti, treba da postoji odbrana i protiv vladajućeg mnjenja i nazora; protiv onoga nagona društva, koji hoće svoj način mišljenja i rada, da drugim čime, no što su građanske kazne, naturi kao pravilo života i onima, koji tako ne misle. Treba da postoji odbrana protiv smera društva, da svaku ličnost koja mu nije po volji, u svom razvitku skuči, da je sasvim uguši, i da svaki karakter natera da se po njemu obrazuje. Ima neka granica preko koje ne sme preći opšte mnjenje a da se ne umeša u ličnu nezavisnost; svakom dakle društvu, koje hoće da napreduje, isto je tako od preke potrebe da pronađe tu granicu, da ne da, da se ona prekoračuje, kao što mu je nužno, da se ogradi protiv državnog despotizma.Mada se ovo što rekosmo ne da lako poreći, ipak još ostaje mnogo, ako ne sve, da se ovo pitanje praktično protumači, naročito da se povuče granica, kako da se samostalnost i ograničenje od društva, jedno drugom prilagodi.Životu čoveka daje vrednosti to, što drugi ljudi moraju da se prema njemu u svojoj slobodnoj radnji ograničavaju. Moraju se dakle postaviti neka izvesna pravila života, a to valja na prvom mestu da postavi zakon, a u mnogim stvarima gde zakon ne može da uspe neka postavi ta pravila – javno mnjenje. Glavno je pitanje u čemu da se sastoje ta pravila? Izuzevši neke najočitije slučajeve, i ovo je jedno od onih društvenih pitanja koje je vrlo malo razjašnjeno. Nema ni dva veka, ni dve zemlje, u kojima bi ovo pitanje podjednako rešeno bilo, i jedan se vek čudi drugome i jedna zemlja drugoj, kako ga je rešila. I narod试读结束[说明：试读内容隐藏了图片]